Пети фестивал драме и позоришта „Театар на раскршћу“, као и сви претходни, организује се у циљу промовисања заједништва и поштовања различитости, другости, посебности, супротности народа и држава који су егзистенцију укоренили, пре свега, у духовну одредницу балкански културни простор.
Истовремено, захваљујући најмањем заједничком садржаоцу – позоришту, он је репрезент изузетних уметничких домета и добар пример прожимања и заједништва који припадају балканским раскршћима и, посебно, отварају могућност за преиспитивање односа позоришта с ових простора према историјском времену и њему припадајућем друштву, његовој етици и естетици.
Отуда овогодишњи „Театар на раскршћу“ не говори о великим нарацијама и бомбастичним тематизованим проблемима друштва, који често празно одзвањају позоришним и изванпозоришним просторима, већ је пажњу усмерио на појединца и његово најближе окружење.
Антигона из Нове Горице прича нам о свету после рата и стварању нових идола; Субота, недеља и понедељак казалишта „Керемпух“ иронизује недостатак комуникације и доводи до крајњих граница апсурда пословне обавезе и приватне животе три генерације породице Приор; Мистер Долар Народног позоришта у Београду деилузионира такозвано високо друштво на ниво појединачног примитивизма и халапљивости; биографска драма Поетеса УГ Нови тврђава театар и Српског народног позоришта супротставља лично и историјско; Ћелава певачица Центра за културу Тиват поиграва се свакодневицом, потенцирајући бесмисао приче о било чему; Елементарне честице Националног театра Бугарске „Иван Вазов“ говоре о не/могућности љубави у времену хипертехнологије.
Већ и из овако, због намене ограниченог и упрошћеног увода у такмичарски програм петог „Театра на раскршћу“, дâ се наслутити да позориште детектује одсуство свести човека о личној одговорности.
Колико год да се приближавамо, или смо већ у неком свеопштем светском рату и лудилу, простори који нису у страдања директно укључени живе као да цео свет жели да буде само диван и грациозан.
Или да цитирамо речи Скарлет О’Харе: „Сутра је нови дан. Размишљаћу о томе сутра.“
Спасоје Ж. Миловановић